Prošlo je 5 godina od ulaska prvog diskauntera na tržište Srbije. „Što više vremena prodje kroz peščani sat, to bolje kroz njega vidimo“ N.Makijaveli.
U međuvremenu imali smo i pojavu pandemije, koja je naglo ubrzala rast e-commerce tržišta, a zatim i krizu izazvanu ratom u Ukrajini, zatim i Izreelu, čije posledice inflacije sada veoma osećamo, a kako stvari stoje i naredne godine ćemo osećati. Skoro 50% stanovništva Srbije brine da li će moći svojom zaradom da pokrije troškove koje ima na mesečnom nivou. Predviđanja kažu da ćemo manje posećivati restorane i kupovati garderobe, a opet mi se nešto čini da je Novogodišnja euforija dobro prošla u svim većim shoping centrima i da su rezervacije u popularnim kafićima i restoranima i dalje neophodne jer je veliko interesovanje za Tajlandsku kuhinju i Italijanske paste... Uvek me to podseti da realna situacije nije ono što vidimo oko nas i da naše okruženje predstavlja samo mali deo populacije ove zemlje.
Na jednoj konferenciji koja je nedavno održana u Beogradu, slušao sam panel o marketinškim strategijama maloprodajnih ritejlera. Većina direktora marketinga naglašava da potrošači zahtevaju niže cene i promocije (akcije) i da je to jedini razlog velikog ulaganja u komunikaciju niskih cena. De facto, poslednjih godina a i narednih godina predviđa se porast učešća diskountera na blizu 30% kao i prodaje PL („private label“) proizvoda na blizu 40% tržišta u Istočnoj Evropi do 2027 godine... dok istovremeno, 100% investicija maloprodajnih ritejlera, oglašava akcijsku cenu, kao glavni benefit kupovine. Negde se izgubilo onih 60% prodaje brendova i 70% kvaliteta, šta se sa njima desilo, da li im ljudi i dalje veruju ili ih kupuju impulsivno, da li brend i dalje daje sigurnost kvaliteta ili je samo neko poznato ime sa „reklame“, da li kupujemo niske cene ili neophodne proizvode? Glavno pitanje koje me muči, zašto svi koriste cenu kao glavni alat, kada i dalje većina tržišta kupuje brendove i gde se izgubila komunikacija kvaliteta i širine asortimana?
Nedavno mi se požalio jedan proizvođač chery paradajza da mu se više isplati da ove godine stopira proizvodnju nego da prodaje po ceni koja je ispod proizvođačke. Obrazloženje koje smo dobili je da su cene uvoza tog povrća iz Maroka duplo niže nego naša proizvođačka cena i da poznati maloprodajni retejler zahteva da cena bude izjednačena sa pomenutom uvoznom cenom. To me je podsetilo na slučaj koji sam zapazio pre nekoliko godina u Barseloni - na polici u maloprodajnom marketu nalazile su se pomorandže iz Ekvadora za 1 eur i pomorandže iz Španije za 2 eur. Koliko god da je tržište siromašno i zahteva niže cene, dajte im opciju - dajte im mogućnost da biraju. Možda je ipak naše malo kvalitetnije, ako ništa drugo onda je svežije i daje nam osećaj da smo pomogli našem lokalnom poljoprivredniku.
U istraživanju sprovedenom krajem 2022. godine, u kojem su ocenjivane najvažnije kategorije u maloprodaji (pekara, sveže voće i povrće kao i sveže meso), pobedu je u sve tri kategorije odneo pomenuti diskounter. Po mom mišljenju, ovo je posledica pogrešne strateške odluke da se tržišna borba vodi isključivo cenama. Izgubila se percepcija o kvalitetu i asortimanu jer niko od maloprodajnih lanaca to ne komunicira i ističe u svom oglašavanju i na mestu prodaje. Nekada je važno bilo da imate svog „mesara“ koji će vam spremiti najlepši deo buta, a danas se ocenjuje kao najkvalitetnije ono meso koje je već spakovano - a ne znamo ni gde ni kada. Pre izvesnog vremena, u većini kategorija proizvoda, postojali su i premijum proizvodi, danas gotovo i da ne postoji ponuda kvalitetnijih kategorija a promovisanje i oglašavanje nije ni na pomisli. Došli smo u situaciju da moramo promeniti nekoliko maloprodajnih objekata kako bi smo pronašli željeni brend, pre izvesnog vremena su to radili naši stariji sugradjani u potrazi za niskom cenom.
Koliko god delovale uznemiravajuće činjenice o porastu cena, porastu potražnje za nekvalitetnijim proizvodima, povećanju prodaje diskauntera, procentnu skalu možemo posmatrati i iz drugog ugla. Ako 30% želi jeftine cene , onda ih 70% ne želi! Zašto smo se svi uplašili malih bojeva koji rastu, pa to je logično u vreme kriza. Gde nam je nestao „brend purpose“ velikih maloprodajnih lanaca? Zašto nam niko od njih nije skrenuo pažnju o kvalitetu i poreklu njihovog povrća i mesa, nego samo o ceni SBBK ( „svinjskog buta bez kostiju“). Nigde nismo čuli da kod njih možemo kupiti sve što zamislimo, da je iskustvo kupovine dovedeno do savršenstva, da radnici na kasama nisu mašine i imaju osmeh dobrog komšije, da brinu o lokalnoj zajednici investirajući u zdravu i bezbednu sredinu a ne samo cenu. Jer cena koju plaćamo može predstavljati i investiciju u čiste ulice bez smeća, zelene parkove za decu, čist vazduh, investiciju u nasmejano osoblje, u radost svakom danu, da verujemo u bolje sutra svi zajedno. Cena je zajedničko ulaganje u sve nas, od farmera na njivi do srećne porodice na trpezi. Ako smo srećni samo zato što smo kupili jeftinije a pola toga bacili jer mu je istekao rok, ništa nismo postigli. Kako bi lepo bilo da znamo, da smo kupovinom određenih brendova ili kod poznatih maloprodavaca i mi investirali u bolju budućnost, u kvalitetniji život naše dece, u sigurnije škole i moderno obrazovanje. Trčimo za jeftinim ćevapima i aparatima za wafl, umesto da se okrenemo malo iza sebe, vidimo gde grešimo, stanemo na loptu i pogledamo kome ćemo je dodati ili šutnuti pravo u gol i radovati se svi zajedno. In rebus adversis meliora sperare memento. („U nevolji ne zaboravi da će doći bolja vremena“)
Opmerkingen